Petak je napokon!

Obožavam petak! Dolazi vikend, sutra spavam koliko želim, i ne razmišljam o ručku za danas. Tradicionalno sa kolegama naručujem gotova jela iz BNB keteringa. Čorbica, glavno jelo, salata i kolač. Zadovoljava standarde moje „večito zabrinute“ mame - ručak je „na kašiku“, a i moje - ne petljam se oko šporeta pola slobodnog dana i ne perem tonu sudova. Boljeg nema!

BNB ketering je stigao

 Zvoni telefon, javljam se. Dobro poznata rečenica uz još poznatiji glas.

Rastko: „Stiglo je, dolazi“.

Ja: „Zar već, nemoguće, baš su brzi danas. Samo da završim nešto i eto me za desetak minuta“.

Rstko: „Toni ti poručuje da smo ti naručili pitu od višanja.“

Ja: „Onda sam završila. Stižem, nadam se da ste već postavili.“

 Kao večita mršavica, nikada nisam preterano volela da jedem. I onda sam počela da radim u našoj maloj firmi, i upoznala sam Tonija i Rastka, ljude koji uživaju u svemu što ima veze sa hranom. Uživaju u jelu ali i pričanju o receptima, planiranju doručka za sutra, odlasku u restoran posle dobro obavljenog posla i nezaobilaznom ručku u petak. I prepustila sam se. Oni odaberu meni, uvek drugačiji, i moram priznati da još nisu pogrešili. Ne znam da li je to zbog njihovog istančanog ukusa ili zbog toga što je sve iz BNB keteringa zaista ukusno.

Ja: „Stigla sam. Još niste raspakovali?“

Rastko: „Toni je otišao još pre nekoliko minuta do kuhinje po čaše za sok i pribore za jelo.“

Ja: „Tonija si poslao? U 1000 dinara da će nešto da zaboravi?“

Rastko: „Nisam lud, to je bačena jedna crvena“. Smeh.

Gotova jela izgledaju savršeno - ne mogu da odolim

Prolazi pet minuta, već cupkamo. Srknula sam čorbicu, ko će dočekati kašiku. Vrata se otvaraju, Toni priča telefonom i lupa se po čelu kad nas je ugledao za stolom. Prekida vezu.

Toni: „Znao sam da sam nešto zaboravio. Ne mogu da verujem, nisam ni stigao do kuhinje.“

Smejem se, „Nema veze, navikli smo, odoh ja. Nisam sigurna dal' mogu da dočekam da ponovo ideš ti. I elem, više nikog ne mogu da prevarim i zaradim crvenu, svi te već dobro poznajemo.“

Kad sam se vratila, ručak je i zvanično mogao da počne.

Njihov izbor za ovaj petak bila je:

    teleća čorbica

    gulaš sa krompirom

    slatka kupus salata

    pita od jabuka.

Jedino sam ja posebna danas, znaju da nisam ljubitelj jabuka, ali višnje ne odbijam. Obožavam ovu pitu. Popijem kafu posle ručka, pojedem dezert i sva moja čula su potpuno uključena i baterije napunjene. Njihovo čulo ukusa kao da je stalno uključeno. Već se smišlja doručak za ponedeljak, i iznose se želje za sledeći petak.

 Toni: „Uh, šta li ima kod kuće za večeru?“

Neumorni su.

Ja sam slobodna do subote ujutru. Petkom ne večeravam.

Pročitajte još: